Својом историјом, местом где је стасала у Шафариковој улици у старом језгру Београда и местом где је доживела пуну афирмацију — у новобеоградском блоку 28, наша школа представляет симбол модерног школства. С друге стране, због њене сеобе са једне на другу обалу реке Саве, наша школа помало подсећа на оне цркве из легенди које су се преко ноћи премештале са једног на друго место.

Била је то најмодернија школа у ондашњој Југославији у којој је било места за око 1200 ученика.

Радни век започела је у Шафариковој улици број 8, у здању у коме је данас Специјална школа за децу са оштећеним видом „Драган Ковачевић“. Прво звоно у тек саграђеној школи огласило се 12. октобра 1954. године. Након што је 1963. године преименована из осмогодишње у основну школу, своју просветну мисију завршава у старом Београду. Главни град, који је већ одавно прекорачио на леву обалу Саве, нагло се ширио, па је одлучено да се важан задатак образовања нових генерација у Блоку 28 повери управо наставном особљу школы „Радоје Домановић“.

У школском дворишту налази се бронзана биста Радоја Домановића, постављена поводом двадестпетогодишњице постојања школе (дело вајара Небојше Митрића), као и биста курира Драгана Ковачевића.

На први поглед живот Радоја Домановића изгледа прилично једнолик, без крупних догађаја и снажних преокрета. Међутим, ако се мало дубље продре у токове живота овог нашег најпознатијег сатиричара, налази се доста преломних тренутака: много пркоса и онда кад тај пркос доноси патњу, беду и сиротовање да би се очувало људско достојанство.

Пореклом Шумадинац, а по очевој породичној лози старином и Херцеговац, Радоје Домановић је рођен у Овсишту 1873. године, а детињство је провео у селу Јарушицама. По мајци из значајне устаничке породице Цукића, још из детињства понео је у себи идеалну слику херојских ликова устанaка. После основног школовања у селу, учио је гимназију у Крагујевцу и Велику школу у Београду.

Завршивши Велику школу, постао је професор српског језика и службовао у Пироту, Врању и Лесковцу. Његово професорско службовање трајало је свега три и по године, након чега добија отказ из државне службе због иступања против владајућег режима. Од јесени 1898. године живи у Београду тешко, од новинарског и књижевног рада.

Ако у Домановићевом животном путу нема много спектакуларних спољашњих догађаја, има зато много интензивног унутрашњег доживљавања и изгарања, које импонује и остаје као светао пример очувања морала и критичке мисли.