На први поглед живот Радоја Домановића изгледа прилично једнолик, монотон, без крупних догађаја и снажних преокрета. Међутим, површан поглед вара и ако се мало дубље продре у токове живота овог нашег сатиричара, наћи це се доста преломних тренутака: много пркоса и онда кад тај пркос доноси патњу, беду, сиротовање да би се очувало људско достојанство.
Пореклом Шумадинац, а по очевој породичној лози старином и Херцеговац, Радоје Домановић је рођен у Овсишту 1873. године, али је своје детињство провео у селу Јарушицама, где се већ преко сто педесет година налази расадиште и колевка породице Домановића.
По мајци из значајне устаничке породице Цукића, Радоје Домановић је још из детињства понео у себи идеалну слику херојских ликова учесника у устанцима. Тако су породична и локална средина формирали у будућем писцу друштвени идеал који ће он наћи у савременом животу. После основног школовања у селу, Домановић је учио гимназију у Крагујевцу и Велику школу у Београду, али боравак у градској средини није изменио његова схватања која је понео из села.
Завршивши Велику школу, Домановић је постао професор српског језика и службовао у Пироту, Врању и Лесковцу. Његово професорско службовање трајало је свега три и по године, а после тога је дошло до отпуштања из државне службе због иступања против владе на конгресу професорског друштва. Отпуштен из службе, Домановић прелази у Београд, где живи тешко од новинарског и књижевног рада. Било је то почетком јесени 1898. године.Тада пада и почетак његовог сатиричарског рада. Живећи у оскудици, станујући у сутеренским просторијама негде у Ломиној улици, независтан од власти и властодржаца, овај наш сатиричар обара се сада на најтеже ране тадашњег друштва и својом сатиром руши ауторитет и снагу деспотске власти. Пет и по година траје тај период сатиричарског стварања Радоја Домановића, све до обарања последњег Обреновића и затирања ове династије 29. маја 1903. Стиче се утисак као да је Домановић сву своју уметничку снагу истрошио у тих пет и по година, као да је изгорела у њему унутрашња ватра којом је била каљена његова сатира. После тога, наиме, Домановић престаје да ствара права уметничка дела.
Нови режим га шаље као свог стипендисту у Минхен. Међутим, боравак у једној развијеној средини није представљао за њега инспирацију и подстицај за нова књижевна стварања. Његов стваралачки темперамент био је чврсто везан за једну фазу захуктале борбе против тираније.
Зато је, може се рећи, пропао његов покушај са издавањем листа "Страдија" и остала недовршена нека његова дела после 1903. године није дао ни једно значајно књижевно дело.
После пет година живи у сенци свог ранијег рада, незадовољан променом која је настала сменом династије у Србији 1903. Умире у августу 1908. потиснут у страну и недовољно признат.
Ако, дакле, у Домановићевом животном путу нема много спектакуларних спољашњих догађаја, има зато много интезивног унутрашњег доживљавања и изгарања, који импонује и остаје као светао пример.